full screen background image
Vesti
Muzika za vašu dušu

JEZIVA SVEDOČENJA RUSKIH MALIŠANA : Sedili smo pored mrtvog tate dva dana, bez hrane i vode…

U dnevnicima koji su čak 70 godina čekali na objavu mališani svedoče o smrti, patnji, gladi te zlostavljanjima od kojih su umirali u milionima.

Kako grozno. Spavala sam sklupčana pored mrtvog tela. Tokom oći nisam osetila da je žena pored mene mrtva. Bilo je hladno pa sam se priljubila uz njena leđa.

Stavila sam svoje ruke ispod njenih pazuha. Mislila sam da mi je dopustila da ih tamo držim. Ujutro sam shvatila da je mrtva. Bolno je to svedočanstvo Maše Rolnikajte iz ruskoga grada St. Peterburga o onome što je tom Drugog svetskog rata prežvela u nacističkom logoru u kojem je završila sa svega 14 godina.

Maša je u jesen 1943. godine s majkom, mlađom sestrom i bratom bila deportvana u koncentracionii logor Stuthof u Poljskoj. Devojčica je svoja sećanja naučila napamet te ih nakon završetka rata i povratka u rodnu Rusiju zapisala u dnevnik.

Mašin dnevnik jedna je od 35 intimnih ispovesti pisanih dečjom rukom u razdoblju od 1941. do 1945. godine, a što ih je u jedinstvenoj zbirci dnevnika pod nazivom “jeca rata” objavio utjecajni ruski tjednik Argumenti i fakti.

Knjiga je prošle godine, na 70. godišnjici pobede Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom, štampanac u 10.000 primeraka na ruskom jeziku, a nedavno je objavljeno i njeno englesko izdanje.

Prevod na engleski potpisuje Andreu Bromfield, poznat po svojim prevodima Tolstoja i Bulgakova.

„Hteli smo da ljudi iz drugih država pročitaju ovaj dnevnik i da nauče o groznim stvarima koje su ruska deca doživjela tijekom Drugog svetskog rata“, pojašnjava Nikolaj Zjatkov, glavni urednik nedeljnika Argumenti i fakti, razloge zbog kojih su englesko izdanje knjige ovih dana poslali na adresu 100 vodećih svjetskih sveučilišta te najutjecajnijih novina u 70 zemalja.

vaju iskriviti njihovo pamćenje kao neku vrstu političke spekulacije. Kad pročitaju ovu knjigu, možda će shvatiti što su naši ljudi morali proživjeti. Ovo je istorija naše zemlje, priča o tome što su njni stanovnici morali proživeti, ispričana kroz dečje glasove“, rekla je Tatjana Kuznecova, urednica knjige.

Nikolaj Zjatkov rekao je kako su na ideju da na jednom mjestu tiskaju potresne ratne dnevnike djece došli nakon što su u novinama objavili nekoliko tekstova o ljudima koji su preživlieliokom Drugi sjetski rat, a tijekom rata su u dječjoj dobi pisali dnevnik.

„Iznenadilo nas je da njihovi dnevnici 70 godina nikoga nisu zanimali, pa ni nakon što je objavljen dnevnik Anne Frank“, istaknuo je Zjatkov. Dodao je kako su nakon te spoznaje novinari tjednika Argumenti i fakti prekopali muzeje i arhive u različitim dijelovima Rusije ne bi li naši još koji dnevnik.

Zamolili su za pomoć i čitaoce. Vrlo brzo redakcija je prikupila 35 dnevnika u kojima deca iskreno i bez cenzure svedoče o smrti, patnji, gladi i zlostavljanjima kojima su bili izloženi tokom rata, bilo da su ga proveli u getu, koncentracionom logoru, na fronti ili u pozadini fronta, okupiranom Lenjingradu ili u Nemačkoj, gde su mnogi od njih bili poslani na prisilni rad.

Glad ga je držala budnim i zamišljao je što će sve jesti nakon rata

Njihova su detinjstva bila prekinuta, većina je bila prisiljena da odrastu preko noći. Knjiga je pripremljena u svega četiri meseca, a ono što predstavlja njenu dodanu vrednost su novinarske priče o kasnijim sudbinama autora dnevnika.

„Rad na ovoj knjizi bio je jako emotivan. Držali smo te stare papire u našim rukama“, govori Zjatkov, kojega je lično najviše dirnuo dnevnik 11-godišnjeg Jurija Utehina.

Juri je preživio rat, danas je poznati oftalmolog, a svoj je dnevnik, toliko malen da može stati u dlan dječje ruke, lično doneo u redakciju nedeljnika Argumenti i fakti.

U redakciji su prvo mislili da je dnevnik izveštaj o jelovnicima iz dečjeg doma u kojem su tokom rata živeli Juri i njegov brat Alik. Kasnije su shvatili da je sve što je Juri zapisivao bio plod njegove mašte.

Zbog gladi koja ga je celu noć držala budnim, zamišljao je šta će jesti nakon što rat završi. Namirnice o kojima je maštao, poput slanine, šunke, kriški sira, boca limunade, alve, čajnih kolačića, u dnevnik je i crtao.

Pored svake je namirnice istakao njenu cenu i količinu koju će kupiti na taj sretan dan kad će napokon moći jesti ono što voli. Jednakom plastičnošću kojom je opisivao hranu, opisivao je i smrti koje su se događale svuda oko njega.

Žudnja za hlebom, maslacem i čajem

23. decembar 1941. – Dobili smo 125 grama hleba dnevno, već više od mesec dana.

25. decembra 1941. – Danas sam se rano probudio i saznao da su povećali količinu hleba. Sad će nam dati 200 grama dnevno. Koja sreća!

20. januar 1942. – Sad će biti skoro mesec dana od kad nam daju 200 grama hleba dnevno i ništa od ostale hrane. Živimo u domu, mama i teta Tanja žive skupa i vode nas kući svaki vikend. Čekamo da se količina kruha opet poveća, i nadamo se. Podne. Povećali su količinu kruha za domove za 50 grama. Sad će nam dati jednu i pol krišku kruha za večeru te 250 grama hleba na dan. Da barem povećaju količinu kruha i za grad, za našu mamu i rođake.

22. januar 1942. – Doručak isti kao i juče, hleb sa putrom (5 grama). Za večeru, komad kruha, juha s rezancima (sedam rezanaca), dvije žlice zobene kaše. Večernji obrok isti je kajanuato i jučer, dobio sam koricu.

22. januar 1942. – Ujak Saša je pokopan.

24. januar 1942. – Za doručak, mali komad hleba, mali komad putera (5 grama), jedan i po slatkiš i čaj bez šećera. Za večeru, komad hleba, supa s rezancima (2 kašike rezanaca), dve male palačinke od tamnog brašna i kašikašećera. Za večernji obrok komad kruha, omlet (malena palačinka), čokoladni slatkiš i šalica čaja. Povećali su količinu kruha za grad, mama sada dobiva 400 grama na dan a teta 300. U dom je danas došao inspektor…

26. januar – Za doručak, komad hleba, mali komad maslaca (5 grama) i sladak čaj. Za večeru, komad hleba, juha s rezancima (nisam dobio nijedan rezanac) i dvije male palačinke. Za večernji obrok komad kruha, jaje, čokoladni slatkiš (na pregorelom ulju) i čaj bez šećera. Dostavili su nam piliće. Dopustili su nam da pojedemo dva pileta od kojih se kuvala supa za 90 ljudi.

29. januara – Za doručak, komad kruha bez maslaca, šoljica slatkog čaja. Za večeru, komad hleba, supa s rezancima, jedna i po kašičica rezanaca. Za večernji obrok komad hleba, kiselo zelje (samo jedan rezanac debljine prsta). Dok smo mi ovde, devet ljudi je umrlo…“

Dnevnik koji nikoga ne može ostaviti hladnim. Zapisi su 16-godišnjeg Jurija Rjabinkina, koji je tokom rata živeo u Lenjingradu, s psihički bolesnom majkom i mlađom sestrom, koje su ga izgladnile do smrti i na kraju ostavile na ulici da umre.

U dnevniku koji je vodio od 22. juna 1941. do 6. januara 1943. Juri je iskreno do detalja opisao borbu koju je vodio sam sa sobom u trenucima kad je s najbližima morao deliti mrvice hleba. Zbog cele situacije često je razmišljao i o samoubistvu.

1. i 2. oktobar. Imam 16 godina, ali osećam se kao da imam 60. Nadam se da će mi smrt doći ubrzo. Nadam se da moja bolest neće postati previše za moju majku. U glavu mi dolaze lude misli. Jednog dana, ja ili neko drugi, možda će čitati ove rečenice sa smeškom. Trenutno me nije briga za to.

14. loktobar. Danas je kod kuće bilo gadnih scena. Ira je imala monolog o tome kako jedem u narodnoj kuhinji, govorila je kako ona u svojoj kantini nije imala ni tanji supe. Mama joj je rekla da se smiri. Meni je rekla da je u Irinoj kantini bio pasulj sa svinjetinom, ali ga je ona odbila da ga jede jer ju je tjeralo na povraćanje. Sve što je ona pojela bio je ostatak pola čokolade i to je to. Znači Ira odbija hranu, ali se ljuti na mene! Govori mi kako svuda ide gladna, ali kod kuće jede večeru. Majka mi je počela govoriti da se moramo naviknuti na mogućnost da ćemo dnevno po osobi jesti samo tanjur supe. Ali šta ako se ne mogu naviknuti na tu ideju? Ne jedem pola, čak ni četvrtinu hrane koja mi je potrebna da budem sit. O, ovaj grozan rat!

29. oktobar. Toliko sam slab da jedva mogu staviti jednu nogu ispred druge. Ići uz stepenice užasno mi je naporno. Majka mi kaže da mi je lice počelo bubriti. Sve se to događa zato što nemam dovoljno da jedem.

9. i 10. novembar. Dok tonem u san, sanjam o hlebu, maslacu, pitama i krompirima. Takođe, pre nego što zaspim, razmišljam o tome kako će za 12 sati ova noć biti gotova i napokon ću moći pojesti nešto hleba. Majka mi uvek govori kako ona i Ira piju samo dve čaše vrućeg čaja sa šećerom i pola tanjira supe na dan. Ništa više. I možda još jedan tanjir supe uveče. Moj se karakter izmenio. Postao sam slabašan, a kada pišem ruke mi se počinju tresti. Dok hodam kolena su mi toliko slaba da imam osećaj kao da ću se preturiti.

1. decembar . Muka mi je biti s mamom i Irom. Ira jedi za stolom i jede najsporije što može; ne samo zato što sporo jede, već uživa u činjenici da mi koji smo već pojeli gladno buljimo. Mama uvek pojede prva i uzme malo hrane od svakog od nas. Kada je hleb podeljen Ira počinje vagati je li moj hleb veći od njenog čak i za pola grama. Ira je uvek s majkom, a ja majku vidim samo ujutro i s njom se družim samo uveče. Možda je zato Ira uvek u pravu. Predpostavljam da sam sebičan kao što mi je to majka rekla već puno puta.

15. decembar . Svaki sam dan korak bliže samoubistvu. Nema izlaza. Ovo je slepa ulica. Ne mogu više ovako živeti. Grozna, grozna glad.

3. januar. Mislim da će ovo biti poslednji zapis u dnevniku. Bojim se da neću biti u mogućnosti završiti zapis ili dnevnik, da neću biti u mogućnosti napisati kraj. Na zadnju će stranicu neko drugi umesto mene napisati reč ‘smrt’. A toliko žarko želim živeti, verovati, osećati…“

Najkraći dnevnik u knjizi, onaj Tanje Savičeve, sastoji se od svega devet nepunih rečenica ispisanih na devet listova. U svom dnevniku Tanja je zabeležila smrt sestre Ženje, brata Ljoka, bake, mame i dvojice ujaka. Dnevnik je pisan olovkom za oči koja je pripadala njenoj starijoj sestri Nini.

Rečenice su pisane bez interpunkcijskih znakova, Tanja navodi samo slova abecede koja su oznaka za nekog od članova porodice i datum njihove smrti.

Umrla je 1944. od tuberkuloze pa nije uspela saznati da je postala simbolom bitke kod Lenjingrada, da je Edit Pjaf pevala pjesmu “Balada Tanje Savičeve” ili da su astronomi jednu malu planetu nazvali po njoj.

Nno se ime koristilo i na Nirnberškom procesu kao jak dokaz nacističkih zločina.

Dnevnik Anje Aratskaje napisan je gotovo na prvoj liniji fronte.

Anja je s ocem, majkom i osmoro braće i sestara živela u kući preko puta reke koja je bila pod konstantnim bombardovanjem.

Bili su već pod paljbom kada je Anja, srednja kći, lirski, počela zapisivati svoje osećaje, događaje i strahove za najbliže.

U dnevniku su zapisani događaji od 30. avgusta 1942. do 3. juna 1943. Posebno je potresan deo u kojem je detaljno pisala o smrti oca. Pisala je retrospektivno.

Proklet bio, Hitleru, ti smrade!

Za Nemce je koristila izraze monstrumi i najavljivala osvetu čim se za to ukaže prilika “Koliko mrzim i prezirem ta đavolja čudovišta – što ste nam to napravili?”, “Ako ikada dobijem šansu, osvetiću se za tatino dobro, za našu kuću, za naš grad. Proklet bio, Hitleru, ti smrade!”, napisala je.

“27. septembra 1942. Tata je otvorio krov skloništa i povikao komšiji: ‘Šura, izađi. Jesi li još ž…?’

Njegov život završio se u sekundi, usred reči koju nikad nije dovršio. Čula sam pucanj i pad, tata se polako strovalio niz stepenice skloništa. Sve se to dogodilo u trenu i imala sam osećaj kao da je neki san; sve sam to čula u trenutku kad sam se budila iz sna i kada sam čula pucanj, pad, otvorila sam oči i prva stvar koju sam videla bio je tata kako bespomoćan i prekriven krvlju pada niz stepenice. Mama je stajala kao ukopana, nije mogla pomeriti ni jedan mišić.

Prva sam došla do tate pošto sam sedela na ivici skloništa pored mame. Ali bilo je prekasno, tata je bio mrtav iako je još imao puls, njegovo je srce još kucalo, a krv mu je šikljala s desne strane glave. Pokušala sam staviti svoj prst da prekinem krvarenje, ali moj je prst ušao tačno u rupu na tatinoj glavi, krv je i dalje tekla i tekla…

Sedili smo pored našeg mrtvog oca dva dana, bez hrane i vode i bez da smo spavali. Toga je dana umrlo puno ljudi. Tata je bio prvi.

 

Izvor: Kurir




Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Linkovi za preuzimanje i slušanje